Интервју са Николом Милошевићем – разговор водио Дејан Стојановић

Никола Милошевић је рођен 1929. године у Сарајеву, а умро у Београду 2017. У својој личности обједињавао је књижевног теоретичара, критичара, политичког филозофа, а пажњу јавности привлачио и као изузетан полемичар. Био је редовни професор теорије књижевности на београдском Филолошком факултету и члан САНУ.
Објавио је, између осталих, и следеће књиге: Антрополошки есеји, Негативан јунак, Роман Милоша Црњанског, Идеологија, психологија и стваралаштво, Андрић и Крлежа као антиподи, Зиданица на песку, Шта Лукач дугује Ничеу, Филозофија структурализма, Достојевски као мислилац, Марксизам и језуитизам, Психологија знања, Полемике, Антиномије марксистичких идеологија.
По жељи Милоша Црњанског, Милошевић се налазио на челу Задужбине овог писца, од њеног оснивања.

Стојановић: Да ли, као један од оснивача Демократске странке, из перспективе садашњег политичког тренутка мислите да ће демократија остати само у домену могућности, или постоје реалне шансе да постане стварност?

Милошевић: На неки дужи рок демократија ће, разуме се, и у овој земљи постати стварност. Мало је вероватно да би српским комунистима могло поћи за руком оно што толиким другим комунистичким властодршцима није успело – да своју власт трајно задрже, упркос свим привредним и политичким невољама са којима су суочени и које су у самој природи њиховог система.
Друкчије већ стоји ствар са краткорочним перспективама за успостављање демократије у Србији, с обзиром на садашње политичке прилике. На неки краћи рок, могло би се догодити да комунисти и даље задрже у својим рукама полуге власти, не зато што би претежан број потенцијалних бирача у Србији био њима наклоњен, напротив, већ зато што садашњи српски властодршци неће слободне изборе.
Српски комунисти су, поред осталог, нешто научили од својих хрватских колега. Хрватски комунистички лидери мислили су да на слободним изборима могу добити већину гласова, будући да су претходно заиграли на националну карту. Показало се, међутим, да то није довољно и да бољшевици, чак и кад навуку национално рухо, немају много изгледа на изборима које нису они сами режирали. Одатле су српски комунисти с правом извели закључак да је њихов одлучан отпор демократским променама у Србији једини начин да власт задрже у сопственим рукама, утолико пре што их је истим закључцима водило и искуство осталих комунистичких партија у земљама источног света.

Стојановић: Клима у земљи и општа констелација у међународним размерама, чини да партија на власти мора да рачуна на вишестраначје. Може ли се рачунати на суштински заокрет у ставу владајуће партије?

Милошевић: Најближе би, по мом мишљењу, било истини кад бисмо констатовали да су српски комунисти разапети између две потребе које су међусобно, по природи ствари искључују. С једне стране, доиста је таква политичка клима у земљи и свету да није лако и даље, отворено и директно, оспоравати институције политичке демократије. С друге стране, српски комунисти, као људи ауторитарног кова, чврсто решени да и у XXI век уведу Србију као државу тоталитарног типа, неће, сасвим сигурно, бити спремни да начине неки суштински заокрет. Једино што они у оваквим условима жарко желе, то је да аранжирају изборе који би споља изгледали као демократски, а да те изборе њихови послушници у изборним комисијама, по свом старом обичају, фалсификују.
Сви досадашњи уступци српских комуниста били су уступци у небитним стварима, па и они без изузетка изнуђени, захваљујући стицају постојећих политичких прилика. Треба се само сетити како су нас колико јуче ови исти новопечени назови социјалисти уверавали у изванредну и незамисливу предност некакве беспартијске демократије, која је први пут у историји човечанства требало да угледа света управо на овом нашем, српском тлу, и треба се само сетити како су, тако рећи преко ноћи, ови шампиони беспартијске демократије обзнанили целој земљи и целом свету како баш они, и нико други, озбиљно намеравају да уведу вишепартијски политички поредак.
Овај спектакуларни обрт постаје, међутим, разумљив, онога часа када га сагледамо као чисто тактички потез. Српски комунисти схватили су, наиме, да их ништа не кошта давање свечаних, демократских изјава, под условом да у пракси не чине никакве уступке у кључном питању за увођење истинских демократских политичких институција – питању слободних избора.

Стојановић: Који су нужни услови за слободне изборе?

Милошевић: Први и основни услов је да се опозиционим странкама омогући да контролишу резултате избора, а управо је то онај услов који владајућа Социјалистичка, односно комунистичка партија нема намеру да испуни ни по коју цену. Портпарол ове партије, професор Правног факултета Ратко Марковић, у овом погледу потпуно је недвосмислен и тако рећи математички прецизан. У свом скорашњем ТВ иступању изјавио је он да се опозицији још и може дозволити увид у гласање на бирачким местима, али да сабирање гласова и коначну контролу гласања могу вршити само државни органи. Другим речима, опозицији неће бити дозвољен увид у целокупан рад изборних тела од дна до врха. А ако имамо у виду да су државни органи Србије, укључујући ту и Републичку изборну комисију, само продужена рука комунистичких властодржаца, онда је јасно да од слободних избора у Србији нема ништа. Изборе ће, дакле, добити онај ко буде бројао гласове – а ко ће их бројати то се ваљда бар сада поуздано зна.

Стојановић: Сматрате ли да под постојећим околностима, странке у опозицији треба да бојкотују изборе?

Милошевић: Опозиционе странке, ако неће да буду обичне марионете у рукама комуниста, немају другог избора него да изборе бојкотују. Комунистички властодршци не само што хоће да сами броје гласове, него немају намеру да испуне ни два друга, пресудна услова за изборе који би доиста били слободни. Није никаква тајна да њихова партија располаже великим сумама новца за вођење предизборне кампање, и да тај новац, који она није сама стекла, нема намеру да дели са другим странкама.
Осим тога, комунисти су све учинили да од идеје равноправне заступљености странака у средствима јавног информисања начине обичну фарсу.

Стојановић: Са општим друштвеним променама, мења се и однос према Цркви. Како уз враћање достојанства и храбрости Цркви, видите њену улогу у нашем друштву?

Милошевић: Несумњиво је да се однос комунистичких властодржаца према Цркви променио. Међутим, промене о којима је реч искључиво су тактичке, а никако начелне природе. Само је невоља нагнала комунисте да се према Цркви почну толерантније односити, исто онако као што их је невоља нагнала и да отворе известан простор за деловање опозиционих странака. Да нема толико тешких и непремостивих привредних тешкоћа и да нема очигледног и драматичног распадања до скора моћног Источног блока, а пре свега комунистичке империјалне узданице оличене у совјетском систему, још увек би се верници прогонили, градња православних храмова ометала, а сваки па и најмањи израз опозиционих стремљења спречавао би се колико грубо толико и ефикасно.
Мало ли је, уосталом, примера из новије историје који речито показују да су комунисти спремни на све могуће уступке, само ако то не угрожава њихов политички монопол, односно само ако им то може помоћи да се одрже на власти у часовима великих криза. Зар није чак и Стаљин, у време када су Хитлерове трупе запретиле да озбиљно угрозе његов режим, увео звање војних свештеника при јединицама совјетске армије и зар није тај исти Стаљин, онога часа када је сломљена нацистичка Немачка, окренуо други лист и опет почео да прогони све људе који би се дрзнули да јавно исповедају православну веру? И најзад, зар нисмо и ми на овом нашем тлу имали једно слично искуство са југословенским бољшевицима, чији су лидери, предвођени Јосипом Брозом, дозвољавали неко време, после рата чак и светосавске празнике, да би, убрзо затим, почели затирати и најмањи траг јавног испољавања верских осећања, изван црквених зидова?
Што се улоге Цркве у нашем друштву тиче, она би, по мом мишљењу, у садашњим политичким приликама могла бити од великог значаја. Не мислим, наравно, да би Црква требало да се ангажује на страни било које политичке партије, али ако је православље религија слободе као што је својевремено записао Сергеј Булгаков, онда би православни великодостојници морали уложити свој ауторитет за то да се један режим који почива на сили, као што је то случај са комунистичким режимом у Србији, замени таквим политичким системом у коме би најзад и грађани ове земље могли да се онако политички слободно опредељују, као што су то могли с почетка овог века за владе Петра I.
Срећом у Српској православној цркви има мудрих и далековидих великодостојника који добро знају да борба против комунизма не значи и ангажовање за ову или ону странку, него даје она само средство да се коначно одстрани главна препрека на путу ослобађања српског народа од једне деспотске власти која се у земљи и свету представља као једини легитимни заступник српских интереса, на нашу велику бруку и срамоту.
Међутим, у Српској православној цркви има и таквих црквених великодостојника који, апелујући на свештенике и вернике да се политички не ангажују у редовима опозиционих странака, у исти мах индиректно подржавају садашњу комунистичку управу. Ови великодостојници не би смели сметнути с ума, да овако поступајући, штите једну деспотску власт која ће, ако се којом несрећом поново учврсти, подјармити опет и њих и њихову цркву, као и много пута пре тога, чим оцени да јој подршка цркве није потребна.

Стојановић: У последње време, актуелизована је тема масонерије у нас. На једном месту помињете термин Карла Попера – „теорија завере“, везујући га за ово питање. Каква је, по Вашем мишљењу, суштина и циљ масонерије, и шта такво организовање значи у нашим условима?

Милошевић: Не бих придавао превелики значај масонским организацијама. Нема доказа да су ови људи пресудно утицали на ток светске историје, као што мисли известан број тумача масонског покрета. Уопште, треба са великом резервом примати сваки покушај да се историја објасни подземном закулисном делатношћу неке мале, заверенички организоване групе. Они који су склони једној оваквој филозофији историје по правилу су жртве оне заблуде коју је Карл Попер назвао „теорија завере“. Попер сматра да нам је прва верзија ове „теорије“ предочена већ у митским представама Грка, онако како су оне дошле до израза у Хомеровој Илијади.
Рат Ахејаца и Тројанаца, био би, са овог становишта само извесна унапред замишљена и режирана представа, која се по вољи Богова изводи, управљана са високог Олимпа и у којој јунаци тројанског рата нису ништа друго до пуке марионете.
Према овом истом архаичном моделу виде свет и савремени заточеници теорије завере, склони да се сва кључна збивања на светској позорници протумаче деловањем извесног броја добро камуфлираних и још боље организованих масонских завереника.
Заступници теорије завере занимљиви су и у психолошком погледу. По правилу то су људи ауторитарног менталног склопа, често са снажно израженим параноидним тенденцијама, тако да се њихове заблуде могу, без већих тешкоћа, извести из структуре личности о којој је реч. Особе оваквог менталног склопа увек ће бити спремне да усвоје истоветну схему интерпретације, при чему је сасвим свеједно хоће ли се у средишту ове схеме појавити масони или каква друга организација којој се приписује натприродна моћ сувереног управљања историјским збивањима.

Стојановић: Јесу ли језуитизам (ако се вежемо за реч из наслова једне од Ваших књига) и кетманско понашање, постали део нас, и је ли могуће ослободити се тог баласта?

Милошевић: Језуитизам као стил политичког понашања, уколико се јавља међу бунтовницима против неког ауторитарног система, по правилу има своје психолошке претпоставке које га, тако рећи, без остатка одређују. Свеједно да ли је реч о језуитима са крајње деснице или крајње левице, у оба случаја по среди је иста ауторитарна структура личности, па у психолошком погледу нема никакве битне разлике између Игнасија Лојоле и Владимира Иљича Лењина.
Друкчије стоји ствар када се заточници језуитске теорије и праксе домогну власти. Будући склони да све привредне и политичке проблеме решавају путем насиља, језуитски властодршци силом намећу и свој модел политичког понашања. Отуда у режимима оваквог типа, у које наравно спадају и комунистички политички системи, многи људи који по свом менталном склопу нису ауторитарни бивају приморани да се ауторитарно понашају, па отуда једним делом потиче и феномен кетмана, та, како каже Чеслав Милош, друштвена глума, уз чију помоћ се опстајало у марионетском театру комунизма и тоталитаризма.
Ако све ово имамо на уму, моћи ћемо лако проценити какви су изгледи за ослобађање од баласта о коме је реч. Онда када се и у Србији коначно буду укинула комунистичка деспотска управа, сви људи који су језуитски стил понашања прихватили само за невољу, одбациће и овај вид друштвене глуме која се кетманом назива, а ауторитарно оријентисане особе или ће остати при свом ранијем идеолошком баласту, или ће уместо њега потражити неки други, у суштини истоветни идеолошки кредо.

Стојановић: Да политичари мењају боје, јасно је и донекле разумљиво. Шта нам, међутим, можете рећи о метаморфозама и мењању боја код интелектуалаца?

Милошевић: Нисам склон да идеализујем ни политичаре ни интелектуалце. У тоталитарним друштвеним системима није мали број оних интелектуалаца који су, како Ви кажете, „мењали боје“. Међутим, и у овом погледу ваља имати на уму ону латинску изреку која каже: „Кад двојица чине исто, није исто“. Има интелектуалаца који су мењали идеолошке и политичке боје зато што су по својој менталној структури били у стању да на основу сопственог искуства и на основу неких нових спознаја промене набоље сопствена уверења. У исти мах, постоји приличан број интелектуалаца спремних да своју политичку опцију замене неком другом, само зато што мисле да ће им то донети неку практичну корист или зато што мисле да ће се на тај начин заштитити од извесних политичких невоља. Такви људи посебно су изложени искушењима наглих и непринципијелних промена политичког становишта у режимима тоталитарног типа.
Морам, међутим, да кажем да и они интелектуалци и уопште они људи који целог свог века у рукама носе исту политичку заставу и то још погрешну, нису самим тимe вредни хвале. У њиховом случају није по правилу реч о доследности што проистиче из каквог аутентичног духовног интегритета, већ о извесном психичком дефекту, односно о извесној прекомерној ригидности њиховог животног стила, дакле о једној несумњиво патолошкој појави.